Isak Njutn tvrdio je da je vreme apsolutno, da se uvek kreće na isti način i da prolazi podjednako brzo za sva tela. Vekovi su prošli dok Ajnštajn nije dokazao da je vreme relativno, da se može izvrtati i menjati po potrebi prostora i tela u njemu. Brzina kretanja vremena se evidentno menja na sve moguće načine. Kao generacija, živimo u vremenu nezamislivo bržem nego ono u kojem su živeli naši roditelji, a naši roditelji su već živeli u vremenu nezamislivo bržem od njihovih roditelja. Jedan ljudski život prolazi u treptaju oka a vreme evidentno nema nameru da stane, već vrtoglavo ide u nazad.
Čovek je jedno neverovatno biće, podložan promenama i uticaju okoline savija se zajedno sa vremenom oko njega zbog prirodne potrebe da se prilagodi okolini. Ali nekada pritisak postaje prevelik i čovek puca. Svi smo se nekada osetili kao da smo na ivici pucanja, i ti i ja i svako koga možeš imenovati. Mudro biće koje umom pripitomljava prirodu, a postaje rob sopstvenog uma. Osetiš li se nekada kao da nema izlaza? Razmišljaš li o begu? Priroda je da u strahu bežimo od nepoznatog. A kada ti život postane nepoznat, javlja se potreba da se beži i od života.
Ljudi pronalaze komfort u raznim aspektima života. Cela poznata endokrinologija i psihologija ne može u potpunosti da objasni naše antistresore. Ali lepota koji nam pružaju je neverovatna, zato lako padnemo pod flašu ili cigaretu. Nekada, predjemo granice i odlučimo se na radikalne akcije. Svakomalo čujemo da je neko, neretko neko mlad, digao ruku na sebe. Živimo u društvu u kojem se to predstavlja kao tabu tema.
Ljudi koji se odluče na akt suicida obično imaju osećaj odsustva bilo kakvog rešenja životnih problema, kada društvo i institucije zakažu, osoba preuzima stvari u svoje ruke i epilog je tragičan događaj koji na jedva nedelju dana osvrne svest građana ka temi mentlanog zdravlja. Šta uraditi? Osobe koje se spremaju na suicid često ne pokazuju nikakve znakove u vidu promene ponašanja. Neretko će im se raspoloženje i popraviti jer znaju da će sve uskoro biti gotovo. Treba razgovarati i pružiti podršku i nadu. Svako treba da bude svestan toga koliko je vredan i jedinstven. Ako imaš suicidne misli kontaktiraj jedan od hotline brojeva, sa druge strane su uvek ljudi koji su spremni i obučeni za pružanje pomoći
Suicid ne mora biti jedini akt samodestrukcije. Samopovređivanje je akt nanošenja fizičkog bola bez da to vodi do samoubistva. Osobe u samopoređivanju pronalaze svoj trenutak mira u haosu života.
Osobe koje se samopovređuju obično to rade iz dva razloga; kažnjavanje samog sebe, ali mnogo češće jer im to u početku prija, posle se javlja osećaj krivice za počinjeno samopovređivanje i osoba ulazi u začarani krug, svaki put kada naiđe na neku neprijatnost u životu javiće se potreba za samopovređivanjem. Najbolje je da se pronađe neki antistresor, mnogi ljudi nose oko ruke gumicu za tegle i štipnu se njome kao alternativu za samopovređivanje. Postoje i takođe i interaktivne mini igre koje smiruju i pomažu u skretanju misli:
Najbolje bi bilo pozvati hotline namenjen za ljude koji imaju nagon ka samopovređivanju i razgovarati o tome sa ljudima kojima verujemo (roditelji, lekari….)
Nekada osobe kao mehanizam odbrane biraju distanciranje od okoline i društva. Socijalna anksioznost je strah od socijalnih situacija i događaja ali predstavlaj i osećaj da nad srugi uvek osuđuju kada uđemo u neku situaciju ili na neko mesto. Osobe se zaključavaju u sebe i izbegavaju kontakt sa ljudima zbog različitih razloga koji im otuđuju okolinu. Komfort nalaze u poznatim prostorima i ponekad ljudima. Osećaj da ništa na nama nije potaman, osećaj sramote (uglavnom bez konkretnog razloga) i osećaj osude dovode do kulminacije različitih osećaja koji samo nadodaju na strah, javlja se panika i ulazi se u stanje diskomforta koji je mnogo veći nego onaj koji je pre postojao. Ponovo se stvara začarani krug koji vodi pogoršanju problema. Najbolji sistem borbe protiv socijalne anksioznosti je CBT tretman koji se sastoji u treniranju sopstvenih emicija i načina razmišljanja kao i suočavanje sa strahovima dirketno. Prvi korak bi bio skupiti hrabrost da se razgovara sa bliskom osobom ili stručnim licem.
Svako treba da bude svestan toga koliko vredi i koliko je jednistven, naše muke nas čine osobama kakvim jesmo i naše borbe nas čine jačim. Ožiljci su sredstvo ponosa i medalje koje pokazuju da smo posle naše borbe i dalje tu i da nemamo nameru da posustanemo. A naša iskustva su epovi naših pesama koje ore naše pobede nad vrtoglavim tokom vremena.
